Zlatko Mešić: „Ne smijem dozvoliti da se uništava ova zemlja dalje. SDA je istjeralu omladinu iz zemlje. SDA je parazitska vlast. Razmislio sam šta je amanet prema ocu.
Bio sam na koljenima slomljen, onda sam rekao: ova zemlja je natopljena krvlju. Dali smo očeve, sinove… neću dati ovu zemlju. Ne dam da je zločini u miru unište.
Bezobrazno je očekivati da se za tri godine popravi rasulo od trideset godina. SDA je sekta. Stojim iza toga i ne bojim se nikog. Već su me nazvali izdajnikom, kopiletom, da mi se otac okreće u mezaru.
Ja znam ko sam; borim se za pravu stvar. Sama činjenica da je moj otac oženio moju majku, koja je Srpkinja, govori da nije želio fildžan-državu. Ja ću nastaviti njegov amanet, da se borim istim tim putem.“
Zlatko Mešić: „Moram spomenuti Konakovića. On je izuzetan političar; izolirao je Dodika. Kočnicu nam prave Bakir, Dodik i Čović. Poručujem Srbima: mi se borimo ovdje, vi se borite tamo. To su trezorski pacovi, podrumaši. Vrijeme Čovića, Dodika i Bakira je prošlo. Dolaze mlađi ljudi. Dosta je! Oni svi zajedno imaju hiljadu godina. Nećemo graditi budućnost na penzionerima.“
Zlatko Mešić, sin legendarnog komandanta Hajrudina Mešića, poznatijeg kao Kapetan Hajro, bio je gost večerašnjeg „Centralnog dnevnika“.
Mešić je otkrio kako je saznao da mu je otac ubijen: „Bili smo u Subotici kod tetke. Moja majka je rekla: ‘Ja, Hajrudine, neću u Njemačku. Ja se tebi vraćam.’ Prošli smo kroz četničke barikade i vratili se u BiH. Proživjeli smo pakao. Čuli smo sve šta četnici govore. Moj otac je išao od sela do sela, tražio da ne predaju oružje. Ja to povezujem sa svojom borbom. Stalno govorim ljudima: ‘Hajmo se boriti; nemojte da se predamo neprijateljima države.’ Pogodio ga je geler veličine graška u predjelu bubrega. Tog dana pogibije odlučio je da zaštiti drugog čovjeka da bi sebe izložio riziku. Zamolio sam da istraže da li je moj otac ubijen ili je samo od gelera poginuo. Vojska nije znala koristiti toki-voki; znali su sve položaje. Oni su odali njegov položaj jer nisu znali koristiti motorole. Taj dan je bio tih, što nije bilo uobičajeno. On je otišao na liniju da proba osloboditi Srebrenicu. Pojavljuje se moj amidža, poljubio je moju sestru i mene. To je bilo mojoj majci čudno, a i meni. U jednom momentu, već je mrak… dolaze ambulantna kola. Dali su mojoj majci injekciju, meni su rekli da mi je otac preselio na ahiret. Ja sam u to vrijeme mislio da je ahiret strana zemlja. Tako sam tu priču napravio u svojoj glavi. Mislio sam da će se vratiti. Bio sam miran. Bilo mi je čudno što plaču, a ustvari: on se nikad nije vratio sa ahireta.“