data-nosnippet>
U svom nadahnutom tekstu Simić otvoreno izražava divljenje prema ljudima koje je sreo u Bosni, ističući njihovu dobrotu, saosjećanje, skromnost i snagu koju su sačuvali uprkos svim teškoćama kroz koje su prolazili
Srbijanski pisac i sociolog Stefan Simić ovih dana boravi u Bosni i Hercegovini, gdje će u narednim danima održati nekoliko književnih gostovanja. Večeras i sutra publika će ga imati priliku slušati u Bugojnu, dok će u srijedu, 30. aprila, posjetiti Banju Luku. Povodom ove posjete, Simić je na društvenim mrežama objavio emotivan zapis o Bosni i Hercegovini, zemlji koju, kako sam kaže, doživljava kao poseban prostor ispunjen nevjerovatnom toplinom, duševnošću i otpornošću.
U svom nadahnutom tekstu Simić otvoreno izražava divljenje prema ljudima koje je sreo u Bosni, ističući njihovu dobrotu, saosjećanje, skromnost i snagu koju su sačuvali uprkos svim teškoćama kroz koje su prolazili. Njegove riječi odišu iskrenom zahvalnošću, a Bosnu opisuje kao mjesto gdje je pronašao ono najvrednije – duh čovječnosti koji, kako navodi, treba biti primjer cijelom svijetu.
U nastavku prenosimo njegov zapis u cjelosti:
Nigde, ali nigde nisam sretao duševnije ljude nego u Bosni.
Nekad, kada ih čujem samo kako pričaju, duša mi se cepa i plače,
od topline i miline,
svega onoga što su živeli i prošli, a nisu odustali.
Toliko nevinosti, čistote, nežnosti.
Nisu svi takvi, naravno, ali dobar deo,
na ranu da ih staviš
i da bol odmah prođe.
Život ih nije štedeo, ali ih nije ni porazio.
Ostali su tragovi,
ali je to dušu učinilo beskrajnom.
Šta je sve pokušavalo da ih rastavi, i dalje su zajedno,
i sve te silne muke samo su ih učinile još boljim, jačim.
Da se nekad postidim pred njima,
kada shvatim koliko su veliki, a da toga nisu ni svesni.
Sećam se razgovora sa jednom dragom ženom, majkom mog prijatelja.
Iako nije pesnik,
svaka njena reč je čista poezija, ispunjena posebnom emocijom.
Dok govori o sinu, životu, svojim psima,
okean duše poteče iz nje.
Da ne znaš da li da se smeješ od miline, ili da plačeš,
koliko toga dobrog isijava iz nje.
Kao anđeo,
a nije ni svesna da je anđeo.
Kako da ne voliš takve ljude,
koji imaju saosećanja za sve,
nežnost,
ljubav,
blagost.
Da se topiš u njihovom društvu.
Kada vidiš koliko brinu,
da li ti je toplo, da ne ostaneš gladan,
kada ti se toliko posvete, da im je stalo i do najmanjih detalja.
Samo da budeš srećan i ispunjen,
da sve bude kako treba.
Koliko sam samo sreo takvih ljudi u Bosni,
nakon kojih se dugo osećam oplemenjeno, blaženo,
kao pomilovan božijom rukom,
koja živi u tim ljudima i čuva ih od svega.
Da, kakav god da dođem, odem od njih bolji,
a kada god treba da se vratim, kao da se vraćam sebi.
Ljudi koji za sve brinu, iako o njima malo ko brine.
Ljudi koji za sve imaju vremena, iako za njih ima malo ko.
Takvi su, u duševnom smislu, najveći,
i toliko se osećam pročišćeno u njihovom društvu,
da nema šta ne bih uradio, samo da osete koju zahvalnost osećam prema njima.
Što su takvi.
I što su isto to prepoznali u meni.
Nema ništa uzvišenije od duševnosti.
I veliko hvala Bosni, što je to zadržala,
i mnogim ljudima,
koji su mi tako ogrejali srce, dušu i podsetili me šta znači biti čovek.
Uvek ću im biti zahvalan na tome.
Oni su moji heroji, prijatelji, braća, sestre,
i to nešto iskonsko što sam prepoznao u njima
večito će me pratiti i vraćati veru u ljude.
Njihova blagost, ljubav, saosećanje,
to nešto što ima ponajviše u Bosni,
što treba da se prenese na celi svet.
Zato toliko volim Bosnu,
zato što uvek najviše ljubavi pronađem u njoj.
A možda i sebe,
kakvog ne pronalazim na drugim mestima.
Zato je za mene Bosna svet,
i čitav svet tamo živi,
u njenoj duši.
Ovih dana sam tu, vidimo se.
