Stefan Simić, srbijanski pisac, objavio je danas, 11. jula, potresan status posvećen žrtvama genocida u Srebrenici.
Poruku Stefana Simića objavljujemo u cijelosti:
“Ko nije shvatio razmere ljudske tragedije u Srebrenici, teško može razumeti koliko duboko čovek može da padne.
A ko u tuđoj žrtvi vidi pre svega neprijatelja, izgubio je ono najvažnije.
Da danas mogu da biram gde bih bio, bio bih u Srebrenici.
Ne da sudim.
Ne da dokazujem.
Nego da ćutim.
I odam poštovanje mrtvima.
Došli smo dotle da pomenuti 11. jula Srebrenicu mnogima znači zaboraviti Jasenovac, Vukovar, Bratunac, Sarajevo, Tuzlansku kapiju, Jajince, Banjicu ili Jadovno.
A nije tako.
Pijetet prema jednim žrtvama nikada nije izdaja drugih.
Ako zapalimo sveću za jednu žrtvu, druga neće goreti slabije.
Srce nije toliko malo da u njemu nema mesta za sve nevino stradale.
Ne pišem kao nacionalista koji sanja etnički čistu državu.
Pišem kao čovek.
Kao neko ko u ljudima prvo traži čoveka, pa tek onda sve ostalo.
Na ovim prostorima mnogi vidi samo svoje žrtve.
Zato većina ćuti ili oplakuje samo “svoje”.
Ali meni su svi moji.
Nihad iz Tuzle.
Saša iz Niša.
Šime iz Splita.
Bekim iz Prizrena.
Vukota sa Cetinja.
Đorđe iz Novog Sada.
Jaka iz Ljubljane.
Moja je Bosna.
Moja je Hrvatska.
Moja je Srbija.
Zato što su tamo moji ljudi.
Obilazio sam logore i mesta stradanja.
Nisam razmišljao kojoj su naciji pripadali oni koji su tu ubijeni.
Razmišljao sam samo koliko je ljudskog života tu prekinuto.
Mesta stradanja trebalo bi da budu mesta tišine, katarze i opomene.
Ako to nisu, onda nismo ništa naučili.
Zato danas pominjem Srebrenicu.
Kao jednu od najbolnijih stranica ratova devedesetih.
I zahvalan sam što se nešto slično od tada nije ponovilo, na našim prostorima.
Srebrenica je jedini grad u kome sam zamolio da ne održim nastup, kada sam bio pozvan.
Bilo me je iskreno sramota.
Kako pričati o lepoti života ljudima koji su u jednom danu izgubili očeve, sinove, braću i prijatelje?
Šta uopšte možeš reći pred tolikom tugom?
Pred takvim ljudima čovek najpre poželi da zaćuti.
Nekada je ćutanje dostojnije od svake rečenice.
To nisu bili neki tamo ljudi.
Nisu bile etikete.
To su bili ljudi.
Naši ljudi.
Moji ljudi.
Ljudi kao ti i ja.
Neko je prethodne večeri poljubio dete za laku noć.
Neko je planirao put, samo da “ovo prođe”, a nije prošlo…
Neko je maštao o moru.
Neko o fakultetu.
Neko je pisao pesme.
Neko se radovao utakmici.
Neko je tek učio da živi.
A onda je sve stalo.
Zato ne mogu da žalim jedne više od drugih.
Svih mi je žao.
Naš put nije u prošlost, nego u budućnost.
Ako jednog dana budem imao ćerku, voleo bih da se zove Bosna.
Kao podsetnik da različitost nije prokletstvo, nego bogatstvo.
Muka mi je od podela.
Od brojanja krvnih zrnaca.
Od večitog traganja za mržnjom i tamo gde je nema.
Želim da, od Đevđelije do Triglava, srećem naše ljude.
Ljude koji u meni neće tražiti neprijatelja, nego prijatelja.
Takve ljude sam sretao.
I ovaj tekst posvećen je i njima.
Onima koji su mi otvarali vrata ne pitajući odakle dolazim, nego kakav sam čovek.
Na tome treba da radimo.
To je naša misija.
To je naš put.
Zato danas spuštam glavu pred žrtvama Srebrenice.
Kao što ću je spustiti pred svakim nevinim čovekom koji je stradao u Jasenovcu, Vukovaru, Sarajevu, Bratuncu, na Kosovu, u Tuzli, u Beogradu i na svakom mestu gde je čovek zaboravio da je čovek.
Uz svest da smo svi, manje ili više, bili žrtve pogrešnih politika.
Da se to više nikada ne ponovi.
Da gradimo mostove preko kojih ćemo zajedno prelaziti.
Ne odričući se ni Tina Ujevića, ni Meše Selimovića, ni Maka Dizdara, ni Alekse Šantića, ni Jovana Dučića, ni Petra Kočića.
Sve je to naše.
Sve to čini naše biće.
Neću birati koje suze vrede više.
Neću brojati čije su majke više plakale.
Neću deliti mrtve na naše i njihove.
Mrtvi više nemaju naciju.
Imaju samo ime.
I ljude koji ih se sećaju.
Ako im išta dugujemo, dugujemo im da među živima bude manje mržnje.
Da nijedno dete više ne odrasta sa zadatkom da mrzi.
Da nijedna majka više ne čeka nekoga ko se nikada neće vratiti.
Da više nijedan čovek ne bude ubijen zato što se drugačije zove, moli ili drugačije pamti ono što je bilo.
Tek kada u svakom čoveku budemo videli čoveka, žrtve neće biti uzaludne.
To je moja poruka.
Danas.
I svakog 11. jula.
Ljubav.
Veze među ljudima koje će nadjačati sve podele.
Jedino tako možemo biti dostojni onih kojih više nema.
I KOJI U ČOVEKU TRAŽE ČOVEKA.
Onog dana kada RTS svakog 11. jula bude prikazivao Quo Vadis, Aida?, znaću da smo napravili prvi ozbiljan korak ka miru.
Treba čuti i tuđu bol, a ne samo vlastitu.
Nedavno sam po treći put pogledao film
I ponovo isti osećaj.
Da je to jedno od najvažnijih filmskih ostvarenja nastalih na ovim prostorima.
Ali probudilo se u meni još nešto.
Uverenje da mojoj generaciji danas Srebrenica ne bi mogla tek tako da se dogodi.
Ne zato što smo bolji ljudi od naših roditelja.
Nego zato što je mnogo više onih koji bi stali ispred svakog zločina.
I to mi daje nadu.
Često razmišljam o velikim stradanjima.
Svako od njih doživljavam duboko lično.
I često se pitam šta bih radio da sam tada živeo.
Da ćutim, sigurno ne bih mogao.
Pitam se šta bih govorio uoči 11. jula 1995. godine.
Možda:
– Ljudi, nemojte.
Nemojte sebi ostaviti sramotu koja će trajati generacijama.
Pustite ljude njihovim kućama.
Rat je već odneo previše.
Ne dozvolite da vam mržnja postane jedino što će ostati iza vas.
Neke rane nikada ne zarastu.
Imao sam šest godina kada se dogodila Srebrenica.
Moje detinjstvo nije bilo svesno rata.
Ali moj život jeste.
I zato često pitam starije:
Gde ste bili?
Šta ste govorili?
Da li ste pokušavali da sprečite ono što dolazi?
Mnogi nisu.
Kao što mnogi nisu ni na drugim mestima stradanja.
Ali upravo zato danas imamo odgovornost da ne ćutimo.
Srebrenica nije samo mesto.
To je opomena.
Ne samo Srbima.
Ne samo Bošnjacima.
Ne samo Hrvatima.
Nego svakom čoveku.
Nijedna majka ne plače na srpskom, hrvatskom ili bosanskom jeziku.
Plače isto.
Ako ikada budem mogao da sprečim da se nešto slično ponovi, učiniću sve što je do mene.
I znam da nisam jedini.
Sreo sam hiljade ljudi širom ovih naših prostora koji misle isto.
To nije bio moj rat.
Ali jeste moj mir.
I čuvam ga.
Slavim ga, branim ga, svakoga dana.
Zato vas molim:
Ne nasedajte na nacionalističke propagande.
Ne dozvolite da vam mržnja postane identitet.
Čuvajte slobodu, mir, jedni druge.
Svako društvo koje ume da oplakuje samo svoje mrtve još nije pobedilo rat.
Od ravnodušnosti počinje svako novo zlo.
Zato neka nam Srebrenica bude večna opomena.
Ne da bismo mrzeli, nego da bismo čuvali jedni druge.
Da se više nikada nijednom čoveku ne dogodi ono što se dogodilo tamo.
To nije bio naš rat, ali jeste naš mir.
I ne dajmo ga.”
data-nosnippet>