Pisac iz Srbije još jednim REMEK-DJELOM ispratio pobjedu BiH: To je Bosna, vječiti prkos i ponos, a kada to shvati region…
Stefan Simić, poznati pisac iz Srbije, ispratio je na adekvatan način još jedan uspjeh košarkaške reprezentacije BiH.
Bosna i Hercegovina je danas savladala Gruziju u utakmici petog kola Evropskog prvenstva i tako se plasirala u nokaut fazu ovog takmičenja po prvi put nakon 32 godine.
Simić, srbijanski pisac i simbol svega onoga što bi Srbija trebala da bude, ponovo je na svoj karakterističan način, onako kako najbolje zna, uspio u jedan status prenijeti čitavu suštinu ovog bosanskohercegovačkog uspjeha.
Njegov tekst prenosimo u cijelosti i bez ikakvih gramatičkih izmjena.
Bosna i Hercegovina nakon trideset i nešto godina prošla u drugi krug velikog takmičenja.
Ali nije to ono što imponuje, ne samo rezultat,
Nego njihova radost i osmesi.
Skoro je legendarni jugoslovenski fudbaler Vladimir Jugović pričao šta fali današnjim sportistima.
Kaže – osmeh i uživanje u igri. –
Gledajući Bosnu, kako igra,
Oni imaju upravo to, osmeh.
Nije im to samo posao, nego život.
Ne deluju kao surovi profesionalci, nego kao momci iz kraja, sa kojima možeš da se družiš.
Odrastali su uz priče Tanjevićevoj Bosni i Mirzi Delibašiću, košarkašu koji, iako je mogao da bira gde će da živi, ostao je u Sarajevu, kada je bilo najteže.
Ostali su i oni uz Bosnu, u kojoj je uvek teško, jer bi svi nešto njeno da uzmu, a ne i da daju.
Umesto da je puste da bude i ostane svoja.
Svako od ovih momaka imponuje na svoj način, a posebno Aleksandar Lazić, koji je simbol Bosne i Hercegovine,
I dokaz da ima mesta za svakoga, pod uslovom da je čovek.
Pre 32 godine ih predvodio Nenad Marković, svojim nezaboravnim partijama, do 1/4 finala, momak iz Doboja,
Koji nije sanjao o nekakvim velikim Srbijama i Hrvatskama, i nije se stideo da nosi dres Bosne i Hercegovine.
Danas ih predvodi Nurkić, za koga kažu da je pre šampionata bio van forme.
Vratio se, ne samo zbog sebe, nego zbog svih onih koji su verovali u tim….
Koji čine još i Atić, Vrabac, Kamenjaš i da ne nabrajam.
Kao i trener, za koga se vidi da to ne radi zbog para, nego iz ljubavi prema narodu.
Od prve do zadnje sekunde sav je u emociji, da neprekidno učestvuje u igri.
A sigurno bi i ušao da podeli koji pas i šutne, da pravila dozvoljavaju.
Nisu samo dobar tim, nego i dobri momci.
Bosna nije samo ekipa, nego i jedna lepa priča,
Koja nadilazi sve nametnute podele,
i nosi sa sobom posebu emociju, zato i neko ko sve to gleda sa strane ne može da ostane neutralan.
I to je ono što raduje, ne samo pobede, nego istinsko radovanje ljudi koji su u njima prepoznali sebe.
Bosna i Hercegovina je, za mnoge od nas Jugoslavija u malom.
Osim Nurkića, pitanje je ko od njih ima milionske ugovore, ali ima srce,
Da stane rame uz rame sa neuporedivo plaćenijim igračima.
To je Bosna, večiti prkos i ponos.
Oni nisu došli da budu šampioni, nego da igraju košarku.
I to je ono najlepše.
Ne imperativ pobede, nego pokušaj da se igrom obraduje narod i vrati osmeh na lice.
Zato se danas nije igralo samo u Limasolu, na Kipru, nego i u Zenici, i u Trebinju, i u Bihaću, i Živinicama, i u Gračanici, i Prijedoru, i Stocu, i u Goradžu, i u Travniku, i u Visokom, i u Gradačcu, i u Sanskom Mostu, i u Brčkom, itd…
Svuda gde je Bosna.
Tačnije u celom svetu, jer je svuda Bosna i svuda je duša bosanska,
I hercegovačka, naravno.
Na trenutak su Sarajevo, Banja Luka, Mostar i Tuzla prodisali u istom ritmu,
Bez da se traže razlike, nego sličnosti.
Kada to shvati region, biće nam svima bolje, jer Bosna nas sve objedinjuje.
I nije ni čudo što je toliko divne poezije i proze poteklo tamo.
Od Meše, Ive, Kike, Jovana, Alekse, Josipa, Branka i da ne nabrajam.
Bosna je, upravo, to.
Pesma, najlepša pesma.
A ovi momci su je samo nastavili…
I tek će…
