Piše: Svetlana CENIĆ (Oslobođenje)
Sedimo i čekamo – da padne plafon, da se nešto samo od sebe reši, da neki čarobnjak mahne palicom međunarodne zajednice i sve se posloži, da Dodik sam ode, a prethodno se preda… Čekamo. No, dugo će to čekanje biti. Dok ga ne ostave, on nas ostaviti neće. Reče čovek da je istraživanje pokazalo da ima podršku 62 posto stanovništva. Koje istraživanje, kakvo istraživanje, ko je radio istraživanje, na kojem uzorku i zašto nije 63 već 62 posto, nije bitno. Mile rekao, Mile često i porekao.
Eh, šteta što ne mogu na neku turneju da lično anketiram sve stanovnike da vidim tu podršku. Možda je mislio na 62 posto ovih u vlasti. To je već moguće. Čović i njegova partija sigurno; bogami nije imun ni Nikšić zbog onih poslova (a i odranije se druže); Naša stranka kaže da nije uputno hapsiti ga, a i od prošlih opštih izbora im je poznat kao transformisani evropejac; Konaković možda odigra još nešto pod košem sa Miletom; Izetbegović i on stari poznanici u nabacivanju loptice; Komšić se pita da li je genijalan ili glup… Kad sve sabereš, izađe na 62 posto podrške. Ako uključimo i ono što se zove međunarodna zajednica, bude i više. Nije on mogao sam do ovih visina vlasti i imovine. I obuka i podrška je bila žestoka. E, sad malo bi svi da operu ruke javno, a rukuju se tajno.
Narodnu podršku toliku nema. Da sabere rezultate izbora od prosečno polovine stanovnika koji glasaju, nema šanse da dobaci do te cifre. Matematika je jasna. Oni što ne izlaze na izbore, da ga toliko vole, pa valjda bi, majku mu, iz ljubavi glasali.
Godinama odgovaram isto na ono pitanje kada će biti bolje. Drugovi i drugarice, mora biti daleko gore da bi bilo bolje. Normalan čovek, kad ga udarite šakom u glavu, oči mu se zatvore i potraje, bogami, da otok splasne. Samo narodi i narodnosti Bosne i Hercegovine progledaju kad dobiju šaku među oči. Do tada ćute, trpe ili podržavaju.
Može biti kad privrednici kažu da je dosta i prestanu da plaćaju sve moguće obaveze državi. Ili kad poslednji radno sposobni stanovnik napusti ovo što se zove država (a nije!), pa zemlju nasele neki dalekoistočni i bliskoistočni narodi. Ako im zapadni dozvole.
Kod Mileta na posedu pod imenom Republika Srpska kažu da je sve stabilno. Jeste. Slažem se. Stabilno loše, bez nade za oporavak. Premijer Đenka podiže radnu temperaturu, kako reče, pa ima da spali sve, uključujući sebe.
Nermin Nikšić se neće previše zabrinuti što ekonomija pada, odnosno zaposlenost se smanjuje. Prvo su rekli da ja porast nezaposlenosti u januaru posledica toga što je to mesec kad se obnavljaju ugovori i sve će to doći na svoje u februaru. U februaru još gore. Kažu sezonalnost i tako neke nesuvisle stvari, pa je uvek oporavak u martu. A ne bi.
I šta ćemo sada? Prošao i prvi aprilililili, pa da čekamo oporavak u maju, eventualno junu, a julu i avgustu sigurno, dok je septembar izvestan. Tu stupa na scenu Željko Samardžić i peva: U oktobru biće u novembru, u novembru biće u decembru, biće bolje što me više lože… A mi ruke gore i ulazimo u kampanju za opšte izbore. To kada će stranački izbori u SDP-u opet više niko ne pominje. Valjda u oktobru biće u novembru, u novembru biće u decembru, biće bolje što nas više lože.
A podložili nas odavno i samo dodaju vatricu decenijama. Podlože, pa onda uobičajeno gase vatru benzinom, a mi reš pečeni i krckamo i lomimo se na dodir. Interesuje li to koga? Naravno da ne. Evo, verujte, i ja se sama pitam što to pišem.
Šta smo to sebi učinili?
Ubi nas nasleđe neobuzdane, nasilničke i opasne prošlosti, pa nam je strah sastavni deo života. Uz poniženost. Beznačajni smo vlastima koje biramo, a zamišljamo kako su svetske oči uprte u nas i eno Trump i Putin bore se oko Dodika, a Xi im otud namiguje. Na zidu im slike naše političke elite odmah uz kartu sveta.
Istorijski propadamo. Čuj tri naroda nisu složna?! Uskoro neće biti nikoga, bukvalno, da se slaže ili ne slaže. Daj bože da ostane i za semena išta.
